МОЛИТВЕНИ ХРАМОВИ НА ТЛУ СРЕМСКЕ МИТРОВИЦЕ ОД АНТИЧКИХ ВРЕМЕНА ДО КРАЈА XX ВЕКА
У вишемиленијумском постојању града, најпре оног античког, затим средњовековног и најзад овог савременог, молитвени храмови имали су посебну улогу, како за становнике, тако и за државну и црквену управу. За вернике они су били и симболи њиховог националног бића. Нема података о изгледу паганских, многобожачких храмова у античком Сирмијуму, али су остали многи материјални трагови о античким римским божанствима, као и жртвеницима које су грађани подизали у славу својих богова. Претпоставља се да су се први хришћани на овом тлу могли јавити у III веку, али први до сада откривени молитвени храм потиче из прве половине В века. То је базилика посвећена светом Димитрију. Један део остатака тога храма је конзервиран и доступан је данас погледу посетилаца.Иако је у наредних неколико векова Сирмијум био захваћен бурним догађајима који су довели и до потпуне пропасти града, о молитвеним храмовима не знамо скоро ништа. А био је Сирмијум и седиште хришћанских црквених великодостојника, имао је своје епископе – међу њима светог Иринеја, који је погубљен у IV веку и Методија, брата Ћирилов у IX веку, за кога се претпоставља да је и сахрањен у Сирмијуму.
Међутим, није откривена ниједна богомоља из тог времена, а морале су постојати, јер се у документима говори о постојању снажне црквене организације, а Сирмијум и даље истиче као угледни хришћански центар. Тек од половине XIII века (1247) сазнајемо о постојању два бенедиктинска манастира у Срему – манастир светог Димитрија и манастир светог Гргура. Манастир светог Димитрија свакако је основан много раније, по неким изворима још у XI веку, а у XIV веку око њега се развило и манастирско насеље које је добило име по манастиру. И манастир и насеље око њега било је на рушевинама Сирмијума, па се насеље сматра и природним наследником античког града.Током XIV и XV века насеље које се од тог времена и зове насеље (град) светог Димитрија – Цивитас Санцти Деметрии развило се у значајан трговачко-занатлијски центар. У другој половини XIV века поред манастирске цркве светог Димитрија спомињу се још две цркве – црква Свете Марије и црква Светог Николе. Других молитвених храмова није било све до доласка Турака у ове крајеве, до почетка XVI века.
Од тог времена па у наредних 200 година у граду Светог Димитрија задржала се турска власт, а варош је потпуно исламизирана. Хришћанске богомоље су уништене, а за муслиманско становништво подизане су џамије. Једно време град је имао и до 15 џамија. Ниједна од тих богомоља, као ни други објекти из турског времена, није сачувана јер су биле грађене од трошног материјала.Као једина хришћанска богомоља из турског времена спомиње се црква Светог Стефана, подигнута крајем XVII века у западном делу града, недалеко од реке Саве. Претпоставља се да је она подигнута на темељима неке ранохришћанске богомоље. После одласка Турака и успостављања аустријске власти у Митровицу се враћа српско православно становништво.
Стара Српска црква на Сави била је недовољна да прими све вернике, па се одмах приступило тражењу дозволе за подизње нове цркве. Но, то није ишло лако – дозвола је дата тек 1777. године, али је морало протећи још петнаестак година док нису почели радови на подизању нове цркве. У међувремену новопридошли Цинцари и Грци подигли су своју православну богомољу у једној обичној кући од плетера, док су десетак католичких породица имали службу божју у “једној бедној капели без крова”. Много касније, у другој половини XIX века, у Митровицу су се почеле досељавати и јеврејске породице, као и неке породице Русина. Мала колонија Јевреја подигла је на самом почетку XX века своју богомољу – синагогу, која је на почетку Другог светског рата (1942) до темеља порушена, а Русини су 1906. години подигли своју цркву Светог Вазнесења у којој се и данас одржавају богослужења за све гроко-католичке вернике.
Римокатоличка црква са жупним двором подигнута је на почетку XIX века.
НОВА ЦРКВА СВ. СТЕФАНА (СВ. ДИМИТРИЈА)
Градња нове православне цркве (данашња Саборна црква која је првобитно била посвећена св. Стефану, а тек недавно заштитнику града светом великомученику Димитрију) започела је 1791. године, а завршена и освештана 1794. Црква је подигнута средствима самих православних верника. Унутрашње декорисање цркве и набавка потребног инвентара урађени су у првим деценијама XIX века. Дрворезбарске радове је извео Марко Вујатовић, дрворезбар из Сремских Карловаца (1810). Само неколико година касније иконостас је радио Арса Теодоровић, најреномиранији мајстор тога времена. На иконостасу се посебно истицала икона светог Иринеја и сцена његовог погубљења. Крајем XIX века унутрашња декорација цркве је у једном пожару знатно оштећена, а обнављања која су извршена нису могла да врате некадашњи сјај иконама.
Црква је током времена више пута обнављана, поправљана фасада, обнављан бакарни лим на барокном торњу, а рестауриране су и иконе. Свој првобитни изглед црква је сачувала до данас, а простор испред цркве уређен је као градски трг – Трг св. Стефана. Приликом обележавања двестагодишњице храма торањ је обложен новим бакарним лимом, обновљена је фасада и извршена рестаурација икона и мобилијара.
РИМОКАТОЛИЧКА ЖУПА У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ
Као велики римски град Сирмијум је био и велико хришћанско средиште. Зато је Црква у њему присутна већ од првих хршћанских времена. Верује се да су први бискупи Сирмијума, Епенет и Андроник, били ученици светих апостола Петра и Павла. О хришћанству у Сирмијуму сведоче и бројни мученици који су управо ту дали свој живот за хришћанство почетком 4. века: свети Иренеј, бискуп; св. Анастазија, св. Синерот, св. Монтан и Максима и бројни други. Међу њима је сигурно најпознатији св. Димитрије, ђакон бискупа Иренеја. Он је погубљен пред Ускрс – 09. 04. 304. године, а данас по њему наш град носи име и стоји под његовом небеском заштитом.
После мучеништва, реликвије св. Димитрија пренесене су у Солун, те се његово поштовање пренело и на хришћански Исток. Сирмијумска метрополија остаје јака и угледна метрополија све до најезде Авара, када 582. пада Сирмијум. До 13. века Сирмијумска бискупија спомиње се још само када је 870. године папа Хадријан ИИ именовао св. Метода за надбискупа и метрополиту Сирмијумског.Хришћански живот ће поновно заживети 1229. године када папа Гргур ИX обнавља Сремску бискупију, а у Сремској Митровици је основан бенедиктински самостан св. Иренеја.
Верски живот расте до турског времена – 1521. За време турске власти жупа се спомиње још 1665. године. Након ослобођења од Турака жупа је обновљена 1743. године. Говорећи о жупној цркви морамо се сетити бројних базилика које су грађене још у прва хришћанска времена (темеље једне од њих можемо видети у центру поред ,,Делта’’ банке). Данашња жупна црква саграђена је 1811. године, а посвећена 30. 06. 1811. Заштитник цркве и жупе, као и целог града био је увек свети Димитрије. Жупна црква добила је наслов конкатедрале 1984. године, и наслов базилике минор 1991. године, што је највећа част указана једној цркви.
Римокатоличка жупа у Сремској Митровици данас користи још две капеле: светог Рока на Католичком гробљу (саграђена 1880) и Жалосне Госпе Митровачке на Калварији (саграђена 1921).До после Другог светског рата постојала је и капела у казниони која је, нажалост, преуређена у дворану, али са новом управом омогућено је повремено корићење те дворане за молитву.
Медицински центар је започео градити заједничку капелу у кругу болнице, која, нажалост, још није довршена. Жупа има и филијалу у Лаћарку у којој је до пре двадесет година постојала црква која се тада срушила, а ове године саграђена је нова црква. Жупом управља жупник Едуард Шпановић, а помаже му жупни викар Крунослав Ђаковић. У жупи већ око сто година раде и часне сестре Светог Крижа које су дуго биле присутне и у митровачкој болници. Свете мисе служе се у жупној цркви недељом у 9 и 19 сати, а радним даном у 19 сати. Свете мисе у Лаћарку служе се сваке недеље у 11 сати.
СТАРА СРПСКА ЦРКВА – СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Овај храм је у поседу Српске православне цркве и посвећен је светом првомученику архиђакону Стефану. То је најстарија грађевина на територији сремскомитровачкој. Настанак и почетак ове цркве историјски није утврдјен.
Археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања, пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако је је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хрисћанске базилике из првих векова хрисћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су: да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хрисћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље. Писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: ,,Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена сизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву…’’. Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: ,,Црква је стародревна од камена, свод од дасака, олтар од камена.’’ Тако каже историја.
Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас. Има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом, која преплиће мотиве животињског и биљног света. Ту су лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго. У иконостас су смештене иконе најчувенијег барокног сликара ових простора, Теодора Крачуна. Физиономија светитељских ликова даје карактеристику њихових личности, у чему предњачи икона св. Јована Крститеља. Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како дрзи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена – није забележен у аналима.
Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, те у складу обале реке Саве Стара Српска црква и околина дише прочишћеним ваздухом који долази са реке. Нови артерски бунар дубине преко 300 метара освежава пролазнике, а све више зеленила Малу цркву одваја од врелине, гужве и ужурбаности градског начина живота.
ГРКОКАТОЛИЧКА ЦРКВА ВОЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Гркокатоличка парохија у Сремској Митровици основана је 1886.године. Након 1848.године у Сремску Митровицу и околна села почели су се насељавати Украјинци и Русини из Угарске, односно Западне Украјине, тако да је њихов број већ 1885. године досегао до 300 душа.
Првим душебрижником новоосноване парохије био је Максимилијан Релић – ускок из села Релића.
Владика Илија Храниловић је о свом трошку прибавио све потребно за вршење богослужења, а од бискупа Строссмауера исходио дозволу богослужемка у римокатоличкој капели Св. Рока на Митровачком гробљу.
Црква је почела са изградњом храма Вознесења Господњег, 24.септембра 1905.године.
Црква је тробродна са предворјем, главним бродом и два бочна, пространом солејом и клеросима, светиштем са високим иконосостасом солидне занатлијске израде. У светишту је мермерни олтар браон боје и уметнички израсђен балдехином. Прозори су у светишту и солеји фигурални, а бредовима геометријски.
Црква има три олтара: главни у светишту и два бочна: покров Богородице и олтар св. Антонија Пустињака.
Унутарња архитектура: ентеријер је оригиналан по томе што је унутрашњост изведена у ритму (метрика) Шуманове сонате.
Вјерници и посетиоци ове парохије су гркокатолички Украјинци, Русини, Жумберчани, Бугари, Мађари, Срби и други који су кроз мешовите бракове прихватили овај обред, а желе припадати једној светој Сабирној апостолској аркви.
МАНАСТИР БЕШЕНОВО
Почеци манастира Бешеново изгубљени су у вековима. Турски пописи бележе његово постојање средином XВИ века. Од тада је, све до времена Другог светског рата, манастир пролазио кроз успоне и падове.
На почетку априлског рата 1941. године овде је из манастира код Врдника (Раванице) премештен ћивот са моштима цара Лазара. Касније су Лазареве мошти, захваљујући труду Радослава Грујића, пренете у Београд. Манастирски конаци су страдали током ратних сукоба.
Коначно разарање самог манастира је извршено 4. маја 1944. године када га је уништила немачка авијација. Црква је нестала у рушевинама, док су конаци представљали само зарушене остатке. Уништен је и целокупан покретни културно – историјски материјал, изузимајући део који је преузела Комисија Музеја за умјетност и обрт и сместила у Загреб.
Дуго времена је нова држава идеолошки незаинтересована за религију окретала главу од запустелих манастира по Фрушкој гори. Њихова обнова је почела седамдесетих година XX века. Бешеново, које је највише и страдало је последњи манастир у коме је почела обнова. Великим делом је то заслуга Епархије сремске и Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица, али и многих људи окупљених око до скоро запустелог манастира.
Као и сви остали фрушкогорски манастири, тако и овај у Бешенову, има свој непроцењиви значај за српску културу и традицију.
КУВЕЖДИН
По забелешкама из Шишатовачког свитка манастир је подигао Свети Стефан Штиљановић, 1520. године. Спомиње се потом више пута у документима из 16. века. Вероватно је опустео око 1650. године када је митровачки Синан-бег у потрази за грађом намеравао да сруши Кувеждин и Петковицу. Београдски митрополит је ове манастире спасао од уништења, обавезујући их на плаћање годишњег данка од стотину гроша.
Следећи пут манастир је поменут после Великог бечког рата када је са матичним Шишатовцем престављао јединствену имовинску целину раздељену после 1717. године. Садашњи изглед манастир добија између 1803. и 1816. залагањем игумана Генадија (Кириловића). Барокни храм и звоник тада је сазидао Матијас Шмидингер.
У манастиру су се после Октобарске револуције населиле монахиње из Русије. У другом светском рату манастир је уништен и од њега је остала тек хрпа рушевина и основни зидови. Обнова је почела осамдесетих година ау њу се касније укључио и Завод за заштиту споменика из Сремске Митровице. Зимска црква је освећена 2011. године а пре тога су обновљени и конаци.
ПЕТКОВИЦА
Петковицу је по народном предању, основала удовица Светог Стефана штиљановића, Јелена, желећи да као монахиња ту проведе позне године свог живота. На запису, делимично сачуваном на западном зиду храма, може се прочитати да је ово здање живописано захваљујући игуману Акакију, 1588. године, истовремено са изградњом најстарије манастирске трпезарије.
Манастир се помиње у турским пореским књигама друге половине 16. века. Половином 17. века делимично је порушен по наређењу Синан –бега али га је тада од уништења спасло залагање београдско – сремског митрополита Пајсија. Забележено је да је у поново обновљеном манастиру 1734. живело седмочлано братство. Неколико година потом 1741, Петковица постаје метох манастира Шишатовца.
После 2. светског рата манастир је запустео. Због оштећења на крову тешко су пострадале фреске које спадају међу најстарије у Срему. Обнова манастира почиње 2001. године, с благословом Епископа сремског Господина Василија. Од 2002. године овде је у реликвијару од воска похрањена честица Свете Петке. Знатну помоћ у обнови манастира пружио је Завод за заштиту споменика из Сремске Митровице.
ШИШАТОВАЦ
Манастир се налази у близини фрушкогорског села Лежимир. Сам постанак овог манастира, посвећеног светом Николи, везан је за монахе из Жиче, који су у 16. веку дошли на простор Срема и на рушевинама старије православне цркве светог Николе подигнут је манастир. Не зна се тачна година кад је игуман Теофил са монасима из Жиче стигао и основао манастир, али име Шишатовац сигурно носи од половине 16. века.
Манастир је имао веома богату историју, у њему је сахрањен српски деспот Стефан Штиљановић који је и канонизован. Његове мошти су овде стигле највероватније 1543. године из места Шиклош у Барањи, на граници Мађасрске са данашњом Републиком Хрватском. Манастир је био дариван и од Вука Исаковича (главног јунака Сеоба Милоша Црњанског), његовог брата Трифуна, а био је чувен и по манастирској библиотеци. Осликао га је чувени иконописац из Чалме, код Сремске Митровице, Григорије Давидовић Обшић.
У 19.веку у манастиру је боравио Вук Караџић и ту слушао и записивао песме гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића, а овде је био и архимандрит Лукијан. У манастиру се oд колере лечио и Никола Тесла ,а син његове сестре Ангелине, доктор права и богословије Петроније Трбојевић, је овде сахрањен где је службовао као архимандрит за живота. Манастир је преживео пожар 1849. године,али је много горе пострадао у Другом светском рату.