U samom centru Sremske Mitrovice nalazi se lapidarijum, pripadajući deo Muzeja Srema, u kome je predstavljena najbogatija kolekcija kamenih nadgrobnih spomenika, miljokaza, sarkofaga i drugih vrednih predmeta koji se čuvaju u našoj zemlji. Izloženi predmeti stari preko 1 500 godina sa sobom nose zanimljive priče iz rimskog vremena.

Posebno, a možda i centralno mesto u muzeju pripada spomeniku Sunčani sat izrađen oko 100. godine nove ere. Veruje se da je Sunčani sat otkriven tako što su meštani kopali bunar i tom prilikom pronašli veliku količinu mermera.

Arheološkim ispitivanjem se došlo do zaključka da je baš ovaj mauzolej bio deo neke nadgrobne konstrukcije. Za izradu ovog spomenika su bili angažovani vajar i astronom iz Grčke, a mermer koji su koristili stigao je sa Alpa preko Slovenije.

Spomenik Sunčani sat simboliše proticanje vremena kojem su podjednako podložni i Bogovi i ljudi. Smatra se da su u to vreme svi imućni građani postavljali sunčani sat u svoje grobnice.

Ovaj unikatni predmet je pronađen na prostoru Nekropole negde u prvom veku. Svoju praktičnu vrednost pokazuje svakog 21. marta kada kao po pravilu na urezanu horizontalnu liniju školjke padne senka i time označi da je prošla jedna godina.

Za pravljenje jednog sunčanog sata bilo je neophodno da se izračuna odnos skale sunčanog sata i kazaljke, kao i oblik same kazaljke. Geografska širina područja na kome će biti postavljen sunčani sat je bila od velike važnosti. Ovo su neki od razloga zašto su se prilikom izrade ovih predmeta angažovali matematičari i astronomi.

Sunčani sat radi na principu da Sunce udara u štap, senka štapa pada na liniju, kako se pomera Zemlja u odnosu na Sunce, tako se pomera senka i označava koliko je vremena prošlo.

“Kada su Rimljani krenuli u osvajanje grčkih mesta, pored raznih skulptura koje su otimali, naišli su prvi put i na sunčani sat. Bili su oduševljeni vrednim predmetom koji su pronašli jer im je baš to bilo potrebno kako bi njihovi građani znali tačno vreme” – objašnjava arheolog Muzeja Srema Jasmina Davidović.

Davidovićeva objašnjava da su Rimljani originalne ukradene grčke satove postavljali na svojim trgovima, međutim oni nisu pokazivali tačno vreme. Pokušavajući da otrkiju razlog zbog kojih ne rade, Rimljani su se obratili Grcima za pomoć da im objasne. Objašnjenje je bilo jednostavno, satovi rade po principu određivanja geografske širine, tako da sat koji je donet iz Grčke neće raditi na rimskim trgovima jer je podešen za drugu geografsku širinu. Za taj posao su bili zaduženi matematičari i astronomi. Bogati Rimljani su ih dodatno angažovali kako bi im uradili tačne proračune za satove.

“U Rimu su tokom vremena imućni građani postavljali na grobljima sunčane satove koji su imali određene poruke na sebi”, ističe Jasmina Davidović.

Jedan od tih spomenika nosi natpis: “Putniče namerniče, pogledaj koliko je sati i pročitaj moje ime i seti me se zauvek”

Danas, nakon mnogo vekova još uvek ne postoji jedinstveni stav o tome ko je predstavljen na monumentalnom spomenik koji je izložen u Muzeju Srema.

Jedno od tumačenja govori da je grčki vajar helenskog junaka Atlasa izradio u ljudskoj veličini kako na leđima nosi sunčani sat, nebeski svod, dok su iza njegovih leđa predstavljani u zagrljaju veliki junak Xerkul sa svojim bratom Ifiklom.

Drugo mišljenje koje je vezano za likove na sunčanom satu kaže da su na njemu zapravo predstavljeni poznati likovi iz helenske mitologije, Atlanta, Xerkul i Antaja.

Izbor baš ovih helenskih junaka se može objasniti herojskom ulogom koji su imali u to vreme.

Atlanta, dobar poznavalac zvezda i astronomije, bio je osuđen da nosi teški nebeski svod.

Xerkul, kao najslavniji grčki heroj tog vremena, sreće Atlantu i zamenjuje ga u tom teškom zadatku koji mu je bio dodeljen. Veliki grčki junak nailazi na Antaju sa kojim se sukobljava i pobeđuje u neizvesnoj rvačkoj borbi.

Može se doći do zaključka da su sva tri junaka imala zadatak da savladaju teške prepreke što ujedno simboliše i trnovit životni put svakog pojedinca.

Sremska Mitrovica smeštena na levoj obali Save predstavlja najveći grad u Sremu, a ujedno i jedan od najstarijih gradova u Vojvodini i Srbiji.

Mesto burne i bogate istorije koje je nekoliko puta menjalo svoj izgled i ime, počevši od drevnog keltskog naselja, preko antičkog grada, male srednjovekovne varoši, pa sve do savremenog industrijskog grada. To su kratki opisi kojima se Sremska Mitrovica može predstaviti.

Jedan od pečata koji je utisnut u prelepi grad u Sremu dao je Ćira Milekić, koji je 1881. godine izabran za prvog gradonačelnik Sremske Mitrovice. Na tom mestu proveo je punih 27 godina.

Poreklom iz poznate plemićke porodice, Milekić je svoje osnovno obrazovanje započeo u Sremskoj Mitrovici, dok je fakultetsku diplomu stekao na prestižnom fakultetu u Beču.

U svom rodnom gradu je bio poznat kao uspešan trgovac, posednik i intelektualac. Bio je i redovni član Matice srpske pune četiri decenije. Govorio je pet stranih jezika i to: mađarski, nemački, italijanski, francuski i engleski.

Nakon što je izabran za prvog gradonačelnika, Sremska Mitrovica doživljava svoj preobražaj i postaje privredni, kulturni i politički centar.

Za vreme njegovog mandata izgrađene su mnoge kulturne građevine od velikog značaja koje danas krase Sremsku Mitrovicu: Srpski dom, grkokatolička crkva, sinagoga, Muzej za prikupljanje starine koji je kasnije postao Muzej Srema.

Ostao je upamćen i po tome što je doneo odluku o zabrani odnošenja i prodavanja arheoloških dragocenosti.

Gradski statut Mitrovice usvojen je 1898.godine i potpisao ga je Ćira Milekić čime je označio početak razvoja građanskog perioda u istoriji ovog grada.

Zbog materijalnog i kulturnog doprinosa koji je ostavio Sremskoj Mitrovici, Ćira Milekić je 1905. godine izabran za počasnog građanina.

Preminio je u Gracu 1908. godine.

Na glavnom gradskom trgu u Sremskoj Mitrovici, na dan grada, na Mitrovdan 8.11.2019. godine otkriven je spomenik posvećen ovom istaknutom gradonačelniku.

Marko Aurelije (lat. Marcus Annius Catilius Severus; od 130. godine: M. Annius Verus; posle usinovljenja 138. godine: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; kao car: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) – (rođen 26. aprila 121. godine u Rimu, umro 17. marta 180. godine u Vindoboni – danas Beč) bio je od 161. godine do svoje smrti rimski car. Rođen je kao Mark Katilije Sever, a pošto ga je usvojio car Antonin Pije, Marko je dobio ime Marko Elije Aurelije Ver, a kao car njegovo puno ime je glasilo: Marko Aurelije Antonin Avgust.

Marko Aurelije bio je 16. i poslednji rimski car koji je to postao usvajanjem. On je morao posle dugotrajnog mirnog perioda u istoriji Rima da se ponovo prihvati ratova. Veliki neprijatelji su mu bili Parti na istočnoj granici, a na drugom kraju sveta, Rim su napadali varvari, Markomani koji su ugrožavali dunavski limes. Marko Aurelije koji je vladao zajedno sa svojim bratom po usvojenju, Lucijem Verom umro je tokom jednog pohoda protiv Germana. Zbog svojih „Razgovora sa samim sobom“, Marko Aurelije je bio poznat kao car-filozof.

Značajni izvori podatak o životu i vladavini Marka Aurelija često su puni nejednakosti i nepouzdani. Najvažnija grupa izvora, biografije sadržane u Historia Augusta su verovatno napisane u IV veku, ali su zapravo delo jednog jedinog autora, iz kasnog četvrtog veka (oko 395).

Markova porodica poticala je iz mesta Ukubi, malog grada jugoistočno od Kordobe u rimskoj provinciji Baetici, današnja Španija. Porodica se istakla u kasnom I veku nove ere, Markov pradeda, Marko Anije Ver Prvi, bio je senator i bivši pretor; oko 73./74. n.e., njegov deda, Marko Anije Ver Drugi, učinjen je patricijem. Verov stariji sin – otac Marka Aurelija – Marko Anije Ver Treći, oženio je Domiciju Lucilu.

Lucila je bila kćer patricija, Kalvisija Tula i Domicije Lucile Starije koja je nasledila veliko bogatstvo (podrobno opisanog u jednom od Plinijevih pisama) od njenog dede po majci i njenog dede po ocu putem usvajanja. Mlađa Lucija dobiće veći deo majčinog bogatstva, uključujući i veliku ciglanu u predgrađu Rima, profitabilan posao u to vreme s obzirom da je grad doživljavao procvat građevinske delatnosti.

Lucila i Ver Treći imali su dvoje dece: sina Marka, rođenog 26. aprila 121., i kćer Aniju Kornificiju Faustinu, verovatno rođenu 122. ili 123. Ver je verovatno preminuo 124., kada je Marku bilo samo tri godina. Iako ga je jedva poznavao, Marko Aurelije napisao je u svojim meditacijama da je naučio skromnost i muževnost, po uzoru na svoja sećanja oca i njegovoj posthumnoj reputaciji. Markova majka, Lucija, nije se preudala.

Po tadašnjom aristokratskoj praksi, Lucija verovatno nije provodila mnogo vremena sa sinom. Marko je bio predat na brigu negovateljicama. Ipak, Marko odaje priznanje svojoj majci zbog toga što ga je podučila religioznosti i jednostavnoj ishrani i načinima kako da izbegne „Navike bogatih”. U svojim pismima, Marko navodi česte i nežne reference o njoj, bio je zahvalan jer: „Iako joj je bilo suđeno da umre mlada, provela je svoju poslednju godinu sa mnom.”

Nakon smrti oca Marka je usvojio njegov deda, Marko Anije Ver Drugi. Još jedan čovek, Lucije Katilije Sever, učestvovao je u njegovom odgajanju. Sever je opisan kao Markov pradeda po majci. Marko je odrastao u domu svojih roditelja, na rimskom brežuljku Celiju, deo rima koji će nežno nazivati „Moj Celij”.

Kasne 136., imperator Hadrijan umalo je umro usled krvarenja. Oporavljajući se u svojoj vili u Tivoliju, odabrao je Lucija Ceonija Komoda (Lucija Elija Vera) za svog naslednika, i usvojio ga kao sina. Izbor je izvršen invitis omnibus, protiv želja svih a objašnjenje je i dalje nejasno. Posle kratkog boravka na dunavskoj granici, Lucije se vratio u Rim da bi se obratio senatu, prvog dana 138. godine. U noći pre govora razboleo se i umro od krvarenja kasnije istog dana. 24. januara 138. Hadrijan je izabrao Aurelija Antonina za svog novog naslednika.

Nakon nekoliko dana razmišljanja Antonin je prihvatio i usvojen je 25. februara. Kao deo Hadrijanovih uslova, Antonin je usvojio Marka i Lucija Vera, sina Elija. Na Hadrijanov zahtev, Antoninova kćer Faustina verena je za Lucija. Zapanjen saznanjem da ga je Hadrijan usvojio, Marko se neodlučno preselio iz kuće svoje majke na celiju u Hadrijanov privatni dom.

Tokom 138. Hadrijan je zahtevao od senata da Marko bude izuzet od zakona koji je zabranjivao izbor na funkciju kvestora pre dvadesetčetvrte godine života. Senat se složio i Marko je služio kao Konzul pod Antoninom, za 139. godinu.

Pijev usvojeni sin i naslednik, Marko Aurelije vladao je carstvom od 161. do 180. godine. Od 161. do 169., zvanično Marko i Lucije Ver zajednički su vladali carstvom (što je bio prvi put da Rim ima dva cara), međutim, od početka je bilo jasno da je Marko imao veću vlast iako su oba cara nominalno bila jednaka. Ubrzo po dolasku na presto, Aurelijeva jedanaestogodišnja ćerka, Anija Lucija, verena je za Lucija Vera. Oba cara bila su veoma popularna.

Od 161. do 166. Lucije Ver predvodio je rimske snage u ratu sa Parćanima. Povod sukoba ponovo je bila Jermenija, tada država pod rimskim protektoratom. Parćanski kralj, Vologez IV, ušao je u Jermeniju i oterao kralja sa prestola, zamenivši ga svojim kandidatom, koji je pripadao vladajućoj parćanskoj porodici Arsakida. Odlučeno je da Lucije preuzme komandu u ratu, budući jači i zdraviji od Aurelija i time pogodniji za vojničku aktivnost. Tokom većeg dela rata, Lucije se nalazio u Antiohiji gde je rečeno da je živeo u velikom luksuzu.

Statua Marka Aurelija na konju, Pjaca del Kampidoljo, Rim.
Lucije Ver, car zajedno sa Markom Aurelijem od 161. do svoje smrti 169. Muzej Metropoliten, Njujork.

Nakon što se tok rata preokrenuo u rimsku korist, a jermenska prestonica osvojena 163. godine[2], Lucije – iako zapravo nikada lično nije bio u borbi – uzeo je titulu Armeniacus (osvajač Jermenije). Na presto Jermenije doveden je rimski senator arsakidskog porekla. Naposletku se rat završio rimskom pobedom, parćanska prestonica Ktesifon ponovo je osvojena.

Na povratku u Rim, Lucije je nagrađen trijumfom, prvom u kome su učestvovala dva cara. Međutim, vojnici su sa istoka doneli kugu (Antoninska kuga), koja će u periodu između 165. i 180. proširiti skoro čitavim carstvom i izazvati smrt ogromnog broja ljudi među kojima je i sam Lucije Ver, koji je umro 169. Devet godina kasnije, bolest je ponovo izbila a prema Kasiju Dionu, dnevno je umiralo 2.000 ljudi dok je ukupan broj stradalih procenjen na oko pet miliona.

Bista Faustine Mlađe, supruge Marka Aurelija, Luvr.
Nakon uspešnog okončanog rata sa Parćanima, nova pretnja po carstvo došla je sa severa. U periodu od 166. do 180. Aurelije će voditi seriju kampanja protiv plemena Sarmatskih Jaziga i Germanskih Markomana i Kvada, sukobu poznatom kao Markomanski rat.

Borbe su se vodile čitavim tokom Dunava koji je formirao severoistočnu granicu rimske imperije. Iako su naposletku Rimljani odneli pobedu, ovaj rat bio je uvod u kasnije invazije Germanskih plemena što će na kraju dovesti do pada zapadne polivine carstva. Markomanski ratovi pokazali su slabost severnih granica i zbog toga će nakon toga čak polovina rimskih legija (16 od 33) biti stacionirano na Dunavu i Rajni. Marko Aurelije proveo je veliki deo rata na Dunavu, rukovodeći vojnim operacijama. Tokom Markomanskih ratova, u periodu između 170. i 180. Aurelije je napisao svoje najpoznatije filozofsko delo Samome Sebi (Meditations) koje je napisano na grčkom jeziku. Ovo delo zacementiralo je Aurelijev položaj kao najvažnijeg filozofa poznostoičke škole ali i bilo uzrok njegove slave posle smrti. Ne samo što je Aurelijevo delo jasni nosilac stoičke filozofije i duhovnosti, ono je takođe prožeto jakim osećajem savesti i dužnosti kojih se Marko i kao vladar i osoba uvek držao.

Nakon što je nakon dugotrajnih borbi, Aurelije potisnuo germanska plemena situacija na istoku se veoma zakomplikovala.

Godine 175., Avidije Kasije, pobednik nad Partima u ratu 161—166., se posle pogrešnih vesti o Aurelijevoj smrti, proglasio za imperatora. Izvori navode da ga je na ovaj postupak ohrabrila supruga Marka Aurelija, Faustina koja je bila zabrinuta zbog lošeg zdravlja svog muža, verujući da se Marko nalazi blizu smrti zbog čega je osećala potrebu da Kasije deluje kao njen zaštitnik, budući da je njen i Aurelijev sin, Komod, sa trinaest godina, još bio premlad za dolazak na vlast.

Imperator se oporavio, no, u međuvremenu egipatske legije priznale su Kasija za cara. Aurelije je prvobitno pokušao da sakrije vesti o pobuni, ali kada u tome nije uspeo, u obraćanju vojnicima (Aurelije je u to vreme predvodio legije i pohodu protiv plemena na severu) i govoru koji istoričar Kasije Dion pripisuje Marku, imperator žali nad izdajom „Dragog prijatelja“ istovremeno izrazivši nadu da Kasije neće biti ubijen niti izvršiti samoubistvo, da bi mu mogao ukazati milost. Senat je u međuvremenu proglasio Kasija za javnog neprijatelja.

Kasije se na početku pobune nalazio u dobrom položaju, budući da je uspešno okončao kampanju protiv Parta usled čega je imao dobru bazu podrške. Raspolagao je sa sedam legija, tri iz Sirije, dve iz Palestine, jednom iz Arabije i jednom iz Egipta. Ipak, Kasije nije uspeo da obezbedi širu podršku za svoje ambicije, guverner Kapadokije Martije Ver, ostao je lojalan Marku Aureliju stoga je bilo jasno da je u boljoj poziciji. Kasija je naposletku ubio centurion, njegova glava poslata je imperatoru koji je odbio da je vidi i naredio da je sahrane. Marko Aurelije ponovo se razboleo 180. godine i umro 17. marta u Vindoboni (današnji Beč). Odmah je deifikovan a njegov pepeo vraćen u Rim i položen u Hadrijanovom Mauzoleju.

Na kraju istorije Markove vladavine, istoričar Kasije Dion, napisao je pohvalni govor o pokojnom imperatoru, opisujući tranziciju prema Komodovoj vladavini, čiji je sam bio svedok:

„…(Marka) nije pratila dobra sreća koju je zaslužio, jer nije bio fizički jak i bio je suočen sa nevoljama koje nisu prestajale tokom njegove čitave vladavine. Ali, što se mene tiče, još više mu se divim upravo zbog toga, jer, našavši se usred neobičnih i vanrednih okolnosti, uspeo je da sam preživi i još očuva i carstvo. Samo jedna stvar sprečila ga je da bude potpuno srećan, naime, pošto je i nakon negovanja i obrazovanja sina na najbolji mogući način, bio mnogo razočaran u njega. Ova stvar mora biti naša sledeća tema; jer naša istorija sada se od kraljevstva zlata, pretvara u kraljevstvo rđe i čelika…”

Usled ovakvog komentara, neki istoričari, predvođeni Edvardom Gibonom, uzimaju početak Komodove vladavine kao početnu tačku propadanja Rimskog carstva.

Marko Aurelije je započeo 3. avgusta 178. godine, zajedno sa svojim sinom Komodom drugi rat protiv Markomana. Tokom ovog pohoda, car je umro, verovatno u Vindoboni, današnjem Beču. Drugi izvor kao mesto njegove smrti pominje Sirmijum, današnju Sremsku Mitrovicu. Njegov pepeo je prenet u Rim i položen u mauzolej cara Hadrijana. Smatra se da je umro od kuge.

U čast Marka Aurelija, Senat je podigao počasni stub. On se i danas nalazi u Rimu.

Najpoznatija predstava Marka Aurelija je bronzana statua cara na konju u Rimu. Ona se od renesanse nalazi na trgu Kampidoljo, čiji je nacrt napravio Mikelanđelo. Zbog oštećenja od atmosferilija, danas se statua nalazi unutar muzeja na istom trgu. Statua je preživela Srednji vek zahvaljujući tome što je u tom periodu portretisani car identifikovan sa prvim hrišćanskim rimskim carem Konstantinom Velikim.

Sa svojom ženom Faustinom, Marko je imao više dece, među kojima i Komoda, koji je postao car nakon očeve smrti.

Marko Aurelije se tokom čitavog života bavio filozofijom. I kao car pohađao je filozofska predavanja. Njegovo delo, napisano na grčkom jeziku, Samome sebi (Meditations), sastoji se od misli i upozorenja koje je car samom sebi uputio tokom jednog ratnog pohoda protiv Markomana. Car Marko Aurelije jedan je od glavnih predstavnika poznostoičkog učenja.

Delo Samome sebi nije objavio dok je bio živ nego je pronađeno posle njegove smrti i u njemu je pisao pesimistično o ništavnosti svega.[1] Kao vladar, pomagao je negovanje filozofije. U Atini, 176. godine nove ere osnovao je filozofsku školu sa četiri katedre (platonovska, aristotelovska, stoička i epikurejska) a filozofima koji su bili na čelu tih katedri odredio je državne plate.